Najveća zabluda mladih roditelja, sa naglaskom na očeve (ipak su mame realnije), jeste da će sve ostati manje više isto i da se neće mnogo toga promeniti. Kakvo nepoznavanje materije 😃

Realnost je, however, dosta drugačija.

Šta sam ranije pričao, da trudnoća menja stvari iz korena? E vidite, to je samo početak. Kao kada malo omatorite pa ne možete više da zakucavate sa dve ruke, eh kada biste znali da uskoro nećete više moći da kucate ni jednom rukom 🏀🏀🏀

U početku sam se trudio da najpre sebi, pa i drugima, dokažem kako beba u kući nije big deal. I neko vreme mi je čak i polazilo za rukom 😊

Pored prisutnog “želim da verujem” stava, i beba je u mnogome doprinosila stvaranju iluzije. Spava sve vreme osim kada je gladna ili mokra, ma milina. Svašta nešto smo “radili zajedno” u prvih par nedelja. Kada mama prilegne da odmori od dojenja i izmlazavanja, beba i ja gledali Star Trek, čitali stripove i knjige. Tačnije, tata je sve to radio, beba je manje više spavala u kolevci pored. I ovo je kao teško?  Daj odma’ još jedno. Ma šta jedno, daj blizance! 😋

Realnost na Balkanu je da se podrazumeva da se život žene posle porođaja menja iz korena (čitaj, mamin novi posao je da se stara o bebi), dok tata nije nešto pogođen novonastalim razvojem događaja. Ali, to je meni jako bitna tema, te će dobiti poseban tekst uskoro.

Elem, najpre skapirate da piće posle posla nije opcija. Ali kao, nije to ni bila tako česta pojava ranije, te nije drama. Basket, 4 termina nedeljno? Budite srećni ako u početku možete da odete jednom u 4 nedelje, mada teška priča. Putovanje? Ha, putovaćete do apoteke, bake i deke, i povremeno do Doma zdravlja. Vikend, potpuna redefinicija ovog termina nakon rođenja bebe. Ne birate više gde ćete na kafu, šta ćete gde lepo ručati, već je fokus na to da beba bude čista, sita i nasmejana. Vikend je strava zapravo. Ozbiljan reality check za tate. Tokom vikenda, kada ste full posvećeni roditeljstvu, ono, od jutra do sutra, shvatite koliko je isto zahtevno. Tada skapirate kolike su vam žene apsolutni carevi, kako za razliku od vas to rade svakog dana i ne žale se previše. Isprva me je bebin plač dovodio do ludila. Kao, šta god da uradiš, ne prestaje. A uz bebu ti ne daju nikakvo uputstvo. Pa odakle da znaš šta želi da ti kaže? Kmeee, kme, KMEEEEE, ne razbiram ja to. Zvuči kao Morzeova azbuka, ali avaj, na našu nesreću, do sada nisu napravili šifrarnik za bebeći plač 🙈

Meni je zaista fascinantno kako vi žene onda svaki dan, po ceo dan, provedete sa bebom koja plače, i još ste nasmejane kada pričate o bebi. Definitivno ta veza između mame i bebe jeste nešto posebno. Nama je potrebno malo vremena da je uspostavimo. Tek kada krene da nam se smeje (svesno, ne ono u početku kada to radi nesvesno) krene period obožavanja i sa tatine strane ma šta god beba da uradi.

I tako, posle određenog vremena odustaneš. Sam sebi priznaš kako je gotovo sa životom koji si do tada znao i počneš da se prilagođavaš na ovaj novi, kako bi od njega izvukao najbolje. A biće tih trenutaka (u tekstovima koji slede 🥰).

I za kraj, jedan plastičan primer. Čega vas sve deca koštaju? Vrućeg prasećeg pečenja recimo… Moji su za vikend zbrisali iz grada. Dogovorili se gospođa i ja da ih iznenadimo i organizujemo ručak. Kad stižete? Oko 3, idealno, ja imam masažu od 04:30, taman stižem sve. I organizujem ja praseće pečenje (kako drugačije), sredimo sve oko salata i ostalih zajebancija, ma sve ide po planu. Ideja je bila da odemo kod njih, sve postavimo, sačekamo ih i iznenadimo. I bi tako, sve smo odneli i sredili prepodne, još samo 🐽 da pokupimo pri odlasku. I onda jedno drugo 🐖 odluči da odvali sa spavanjem. Postavi novi rekord u spavanju. Baš tada, jer zašto bi nekog drugog dana. Outcome? Stigli taman da odemo do mojih (koji su stigli u 3 kada su i rekli, dakle ništa od iznenađenja) i da ja nastavim na masažu, praznog stomaka. I tako sam ja ležao na krevetu za masažu na Dorćolu i mislio o jadnom prasetu okruženom svim tim gladnim ljudima na drugom kraju grada…

Da se vratim na poentu teksta. Vrlo je prosto. Najveća zabluda? Da će sve biti isto. A neće. To bih mogao da opišem kao da ste kupili kartu, u jednom pravcu, ušli u voz, i on vas vozi kroz sve te nove gradove i stanice (od kojih je mnogo jako lepih mesta za posetiti), ali se nikada nećete vratiti u mesto odakle ste pošli. Jer, roditeljstvo je posao za koji ne možete uzeti odmor ili dati otkaz.

Kao i uvek, fenomenalne ilustracije izašle iz digitalnog pera Storyline ekipe 🙂