Ali bukvalno jeste. Jer su vam očekivanja totalno pogrešno setovana, a da toga niste ni svesni! U filmovima su bre svi nasmejani, ulickani, porodilišta izgledaju bolje od hotela sa pet zvezdica, bebe nikada ne plaču (ja sam to tek sada uočio), mame bez ijednog podočnjaka, ma kao sa piste da su sišle. Dakle, sve je onako kako uopšte nije u realnosti 🙂

Elem, dođe i taj dan da posle dobre terevenke odete u porodilište i dovedete mamu i bebu kući. Listate poruke od svoje gospođe da slučajno ne zaboravite šta vam je sve napisala da ponesete. A pisala je. I to kako se čega sećala. A spisak nije nimalo kratak, iako je povremeno isprekidan fotkama nekog malog stvorenja za koje bake (jer su već dobile fotke, jelte) tvrde da liči na vašeg čukundedu koga niste upoznali, ali oči ima na njihovog ujaka, dok bradu možda ima vašu (u to jedino nisu sigurne). A vi gledate fotke i u fazonu ste da vam nisu rekli da imate neke korene među Sijuksima, jer uopšte ne možete da krenete sa tim „na koga liči“ igricama, zato što vam je najveći utisak da je koža bebe Coca-Cola crvena, ali kao da niko drugi osim vas to ne primećuje? Kolektivno ludilo i slepilo se nameće kao jedino logično objašnjenje. Ništa vam tu nije jasno…

Elem, kada memorišete sve što je potrebno poneti u bolnicu, onda se date u potragu svega toga. Skontate da je vaša draga i mislila da neće moći da se osloni na vas (jer zaboga, mi pamtimo koliku je Jordan imao temperaturu u petoj utakmici finala 1997, ali ne znamo gde stoji peškir sa plavim prugama, tja, nemate sada vremena za takve stvari…) i uglavnom sve nađete na jednom mestu. Torbu u jednu, nosiljku u drugu ruku i krenete. Ne stignete predaleko, skontate da ste zaboravili neku glupost, tipa vaš mobilni ili novčanik. I tako par puta tamo-amo. Na kraju nekako stignete do automobila sa tim što imate, nemate više vremena da se vraćate, šta god da je, možete bez toga sigurno. I pravac porodilište.

Kao i uvek kada žurite (jer ste u startu zakasnili sa polaskom), nigde parking mesta. Jbg, vidite da su neki vaši sapatnici upalili sva četiri, stali gde ima mesta, pa ono, neće valjda doći pauk dok ne iznesete bebu iz bolnice? Uzimate ono sve što ste poneli, krećete unutra, a onda dilema. Niste sigurni gde je potrebno da idete? Ne brinite, bukvalno vam POMOZITE MOLIM VAS već piše na čelu, ne morate ni da pitate, sestre koje sretnete usput će vas i bez postavljanja pitanja usmeriti u pravom smeru.

Jurite hodnicima onako zajapureni, nosite sve ono, pretoplo vam je, niste sigurni da li čujete da vam zvoni mobilni (na koji ionako ne možete da se javite jer su vam ruke već zauzete) ili vas savest malo muči jer niste došli kada vam je rečeno. I u svom tom magnovenju dolazite do sobe koja je vaše kranje odredište i onda, blago je reći, ŠOK…

Ja sam imao tu „sreću“ da sam upao u sobu kada su bebu prepovijali. Bože, koji je to bio trenutak neverice. Jer ono, kažu vam preko telefona, beba je super, duža od proseka, kilaža prosečna, ima sve ruke i noge… Ma sve sjajno! Ali avaj, niko vam nikada nije rekao koliko je to stvorenje zapravo malo! Jer zapitajte se, da li ste videli bebu mlađu od par meseci uživo do tada? Viđali ste „bebe“ u filmovima, ali to što ste videli će vaša beba postati tek za par meseci. Još sam je ja video bez imalo odeće, a u glavi mi je bila samo jedna misao „GDE JE MOJE DETE? ŠTA JE OVO I ZAŠTO JE TAKO MALO?“. Gospođa mi je kasnije prepričavala na šta je moja faca ličila kada sam upao i video bebu, blago je reći šok i neverica. Šteta što nije imala neki fotoaparat…

E da, savet, nemojte ni pod tačkom razno komentarisati kako vam je supruga bleda. Ne morate ponavaljati moju grešku 🙂

Bilo kako bilo, malo se povratite od šoka, mama uzme sve stvari koje su njoj potrebne, beba ionako spava, smestite je u nosiljku i krenete kući. E to je jedna od onih vožnji koju nećete zaboraviti celog svog života! Ukoliko je napolju hladno, vi po automatizmu raspalite grejanje, jer ono, beba je mala, ne bi valjalo da se prehladi (ukoliko je leto, kapiram da onda ne palite klimu, što je možda još gore). I krenete. Imate osećaj kao da vozite kamion pun nitroglicerina, a ne bebu koja spava. Pazite na svaku rupu, idete toliko sporo da bi panduri ‘ladno mogli da vas kazne zbog spore vožnje, bunite se i mašete rukama (jer ne možete da vičete) na ostale u saobraćaju što sviraju i viču, a vi vozite bebu koja spava. Kilometar na sat bukvalno…

Nekako dođete kući, tamo vas već čeka odbor za doček u vidu šire familije, oni preuzimaju bebu, vas niko ne ferma dva posto, i vi ostajete kod auta sa onim osećajem kao kada da ste opet polagali vozački. Prošlo je, završilo se, to je ono što bitno. Toliko vam je mokra majica i vlažni dlanovi. Mrljmate sebi u bradu da ste bili super, čestitate sebi na odlično odrađenom poslu i ulazite u kuću jer prava avantura zapravo nije ni počela, i dobro je da tog trenutka niste svesni toga 🙂

Kao i uvek, fenomenalne ilustracije izašle iz digitalnog pera Storyline ekipe 🙂